патрон храма
Свети отац Николај

Свети отац Николај Мирликијски Чудотворац

НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ - СВЕТИ НИКОЛА (грч: Άγιος Νικόλαος), чудотворац услед многих чуда која су се десила његовим молитвама; светитељ који тајно дели дарове, па је велика радост за децу. У новије време је замењен лажном копијом "деда мраза"; најчешћи светитељ - заштитиник српских породица (најчешћа слава у Срба); светитељ заштитник морепловаца, трговаца, деце, и др. Црква га слави на дан упокојења, 6. децембра, а спомиње се и 9. маја (пренос моштију) и у Сирну суботу.

Житије
Рођен је у Малој Азији током трећег века, син јединац знаменитих и богатих родитеља Теофана и Ноне из ликијског града Патара. Био је веома побожан од почетка свог живота, тако да је већ као беба одбијао да сиса млеко средом и претком. Духовном животу поучио га стриц Николај, Епископ патарски. Замонашио се у манастиру Нови Сион. Кад му се родитељи упокојише, Николај раздели имање сиромашнима, а себи не остави ништа. Као свештеник у родном граду прочуо се милосрђем. Његове свештеничке активности су се дешавале у време жестоких прогона Хришћана у време цара Диоклецијана и Максимијана. У то време је био бачен у тамницу, али он је и у затвору наставио да проповеда Јеванђеље и приводи људе Христу. По доласку на власт Лицинија, толерантност према Хришћанима је порасла, па је у то време Свети Никола путовао у Египат и Палестину. По повратку је постављен за Епископа града Мира, у Ликији. Мудар, милостив и одважан, Св. Николај је био прави пастир свог стада и велики заштитник Хришћана. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји (325). Из велике ревности према истини ударио је јеретика Арија и због тога био удаљен са Сабора и лишен епископског достојанства. Враћен је пошто се сам Господ Исус Христос и Пресвета Богородица јавили неколицини првих архијереја на Сабору и објавили Своје благоволеније према Николају. У јављању су видели како Христос предаје Светом Николи књигу Јеванђеља, а Богородица омофор, симбол епископског достојанства. На основу тога, враћен је на Сабор као канонски Епископ. Милостив, праведан, истинит и велики заштитник људи, још за живота сматран је светитељем, па су га призивали они који се нађу у муци и невољи. Јављао се у сну, на јави и доносио утеху и мир међу људе. Упокојио се у дубокој старости 6. децембра 343. године. Његове мошти су пренешене 1087. године из ликијског града Мира у Бари, који је у то време био Православни град, где се и данас налазе.

Пренос моштију
У једанаестом веку, Турци су освојили скоро све области источног римског царства у Азији, па су свуда немилосрдно прогонили Хришћане, рушили храмове и спаљивали мошти светитеља. И град Мир је био изложен њиховим насртајима, те су се многи становници из њега иселили. Тада су многе цркве у доњој Италији потпадале под Цариградску Патријаршију, па и црква града Барија у Италији, на Јадранском мору. Једном побожном свештенику барском, јавио се Свети Никола у сну речима: "Иди, јави народу и освећеном сабору, да моје тело из Мира у Ликији пренесу у Бари, јер није угодно Господу да остане у пустом и безљудном граду". Било је то 1096. године.

Грађани барски натоваре три лађе са житом, преруше калуђере у лађаре, па их пошаљу у источне крајеве да жито продају а мошти да донесу. Овој експедицији сретно испаде за руком да пронађу тело Светог Николе у мирској цркви, натоваре га на лађу и донесу у Бари. Осмог маја пред вече, приспеју путници у Бари, и уз велику свечаност и литију светитељеве мошти су положене у цркви Светог Јована Претече. У цркву одмах навале многи слепи, глуви, неми, душевно болесни тражећи исцељење, а многи су га и добијали. После три године, подигну Барани велелепну цркву Светом Николи и ту пренесу његове мошти. Овом храму касније је и српски краљ Св. Стеван Дечански слао богате прилоге и читав храм у сребро окитио, јер је и њему Свети Никола вид повратио (као што је речено у његовом животопису).

Из Охридског пролога
Свети Николај Чудотворац, Архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се Свети Николај код свог стрица Николаја, Епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6,3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божијим би изабран за Архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, Свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења Хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божијем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божије овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као Ангел Божији. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године.

Приче о Светом Николи
Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања
Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

На иконама светог Николаја обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама а са друге Пресвета Богородица са архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и то y првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а y другом оправдање њега од казне због сукоба ц Аријем. Свети Методије, патријарх цариградски, пише:

Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, а од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града.

То је први случај. Други случај десио се за време Првог сабора у Никеји. Пошто није могао разговором да заустави Арија у хуљењу Исуса Христа и Његове Мајке, свети Николај га је ударио руком по лицу. Свети Оци на Сабору, негодујући због оваквог поступка, издвојили су Николаја са Сабора и одузели му све знаке архијерејске. Хришћани верују да је те исте ноћи неколико Светих Отаца видело истоветну визију, наиме: како око светог Николаја стоје са једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем а са друге Пресвета Богородица са омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово Оци су се ужаснули, и повратили брзо Николају оно што су му одузели, и почели га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, него као израз велике ревности за истину Божју.