Слике Паје Јовановића у храму

Паја Јовановић је осликао девет великих уља на платну. Oва његова платна скинута су са црквених зидова и рестаурисана први пут после стотину година 2010. године. Реч је о сликама : “Беседа на Маслиновој гори”, “Мојсије прима таблице закона”, “Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару”, “Свети Сава мири браћу”, “Крунисање Стефана Првовенчаног”, “Краљ Милутин”, “Соломон премудри”, “Свети Јован Дамаскин” и “Цар Давид”. У овом саборном храму чува се и икона Светог Ђорђа, такође Јовановићев рад. Мада релативно мало позната, ова дела великог српског сликара су 1949. године заштићена као “покретно културно добро”, али нису сасвим расветљене околности у којима их је тада већ времешни уметник, који није имао искуства у зидном сликарству, насликао. Историчар уметности Никола Кусовац наводи да су ове слике највероватније настале у периоду од 1906-1912. године. У прилог томе говори занатска перфекција, светлији колорит и извесна декоративност у изразу, што је карактеристично и за Јовановићеве велике композиције као што су “Женидба Душанова”, “Таковски устанак” или “Душанов законик”. Кусовац сматра да је уговор за извођење карловачких слика склопљен више година пре њиховог настанка, још за време патријарха Георгија Бранковића на шта указује и патријархов портрет у лику Стефана Дечанског на северном трону цркве. Академик Дејан Медаковић записао је да се у неким од ових дела може приметити утицај назаренских асоцијација, поготово у “Беседи на гори”, која се одликује светлим колоритом и дидактичком наративношћу. Као и да читав Јовановићев црквени опус није проистекао из значајнијег уметничког истраживања и промишљања. Сликар је желео да покаже да је способан да ради у духу савремених уметничких тенденција, али се ове тежње састоје из занатске бравурозности и форме, а недостаје им модеран начин размишљања. Постоји и верзија да је Јовановић ових девет дела најпре урадио за цркву Светог Ђорђа на Опленцу, задужбину краља Петра Првог Карађорђевића из 1910. године, али те слике, наводно, нису биле по вољи краља. Велики сликар се, кажу, љутнуо и одлучио да ова платна дарује сремскокарловачком храму.


AНТИМИСИ

Антиминс је један од неопходних предмета за савршавање Свете Литургије. Сама реч антиминс указује на то да он може заменити Часну Трпезу. Хришћани су у старини, због јудејских и римских гоњења, савршавали Свету Евхаристију у тајности, на гробовима хришћанских мученика. Од IV века, када хришћанство добија слободу, подижу се први храмови, а како је било немогуће да сваки храм добије целе мошти неког мученика или светитеља, започето је дељење честица моштију, које су уграђиване у Часну Трпезу. Како се ширила мисија Цркве и проповед Јеванђеља, мисионари су почели носити са собом нарочита платна у која су зашиване мошти и самим тим ова платна представљала су покретни престо. О овоме најраније помене имамо у VIII веку. Овакви анитминси најчешће су били од лана, а касније се израђују од свиле. На антиминсима се приказује Христово страдање или пак његово полагање у гроб. На антиминсу се налази потпис канонског епископа, као и подаци о цркви којој је намењен. Ово је заправо потврда о канонској исправности, како богослужбеног места тако и свештеника који савршава Свету Евхаристију.

Оваквих антиминса у ризници Карловачке Саборне цркве има тридесетак и они су су углавном прављени од лана. У богатој колекцији налазе се антиминси са потписом митрополита Павла Ненадовића, оснивача овога храма, затим антиминси из времена митрополита Јована Ђорђевића и патријарха Георгија Бранковића, затим први антиминс уједињене Српске цркве, који је припадао патријарху Димитрију Павловићу. Сви ови антиминси на себи имају по један неочекивани детаљ, а то су инвентарске ознаке и бројеви, који су прикачени на антиминсе приликом усташке пленидбе и депортације у Загреб, у време Другог Светског рата.