КРИПТА


У крипти Саборне цркве почивају земни остаци осам карловачких митрополита и два епископа:


Епископ посвећења Партеније (Павловић), рођен је крајем 17. века у Силистрији. Замонашен је у манастиру Савина. Пре него што је изабран за викарног епископа Карловачке митрополије, био је учитељ у Рисну, духовник и проповедник и свештеник при српској цркви у Бечу. За помоћног епискоопа митрополиту Павлу Ненадовићу хиротонисан је 14. септембра 1751. године у Горњој цркви у Сремским Карловицимма. Умро је 29. априла 1760. године.

Герман (Анђелић), рођен у Сремским Карловцима 1821. године. Гимназију и богословију завршио у Сремским Карловцима. Студирао је у Пешти и Шарошпатаку. Замонашен је 20. маја 1848. године. Изабран је 1869. године за епископа бачког а хиротонисан тек 1874. године. За митрополита и патријарха изабран је 1882. године. Умро је 26. новембра 1888. године.

Софроније (Подгоричанин), пореклом из Подгорице замонашио се у Пећкој патријаршији. Посвећен за епискпа пакрачко – славонског на Спасовдан 17. маја 1705. године. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. На трону Карловачке митрополије био је само годину дана. Упокојио се 7. јануара 1711. године у 43. години живота.

Епископ темишварски Георгије (Војновић), рођен је у Руми. После избора сибинског митрополите Прокопија (Ивачковића), изабран је на првој синодској седници за епископа темишварскг. До избора за епископа, био је архимандрит манастира Беочина. Хиротонисан је у Сремским Карловцима 16. септембра 1874. године. Умро је у Сремским Карловцима 23. децембра 1881. године.

Јосиф (Рајачић), рођен је у Лучанима 20. јула. 1788. године. Студирао је у Бечу али услед ратних прилика студије није завршио. Монашки чин примио је у манастиру Гомирју. Посвећен је 24. јула 1829. године за епископа далматинског у Саборној карловачкој цркви од митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Премештен је за епископа вршачког 1833. године. За митрополита карловачког изабран је 1842. године. На Мајској скупштини 1848. године проглашен је за патријарха. Умире у Сремским Карловцима 1. децембра 1861. године.

Стефан (Станковић), рођен 24. јуна 1788. године у Сремским Карловцима. Гимназију је завршио у родном месту, а философију на Пештанском универзитету. За епископа будимског посвећен је 20. јануара 1829. године. На катедру бачке епархије преошао је 1834. године. По смрти митрополита Стефана постао је администратор Карловачке митрополије а 23. новембра 1837. године изабран је једногласно за њеног митрополита. Умро је 31. јула 1841. године.

Павле (Ненадовић), рођен је 14. јануара 1703. године у Будиму, на крштењу је добио име Петар. У родном месту завршио је српске, немачке и латинске школе. На позив митрополита Мојсија Петровића ступио је у дворску службу и рукоположен је у чин ђакона. Године 1742. патријарх Арсеније IV хиротонисао га је за епископа горњокарловачког. За митрополита карловачког изабран је 16. јула 1749. И на том положају остаје до свога упокојења 15. августа 1768. године.

Прокопије (Ивачковић), рођен 1809. године у Делибату. Завршио је богословију у Вршцу. Пошто је замонашен на Петровдан 1835. године, митрополит Стефан га је као протођакона поставио за учитеља богословске школе. Посвећен је за епископа арадског 1853. године. После смрти митрополита Андреја Шагуне, изабран је за епископа сибинског. Изабран је за Карловачког митрополита 1874. године. Пензиоонисан је 11. децембра 1879. године. Умро је у Белој Цркви 11.маја 1881. године. Епископ посвећења Партеније (Павловић), рођен је крајем 17. века у Силистрији.

Самуило (Маширевић), рођен 1803. године у Сомбору. Замонашене је 1826. године у манастиру Крушедолу. До избора за епископа био је архиђакон, синђел и професор богословске школе у Вршцу. Изабран је за епископа темишварског 30. октобра 1852. године. На изборном сабору 25. јула 1864. године изабран је за митрополита карловачког и патријарха српског. Умро је 20. јануара 1870. године.

Стефан (Стратимировић), рођен 27. децембара 1757. године у Кулпину. Изучавао је правне и философске науке на универзитетима Будима и Беча. Богословљу се учио код архимандрита Јована Рајића. Изабран је за епископа будимског 15. маја 1786. године. На Темишварском сабору 1790. године иако најмлађи међу епископима бива изабран за митрополита карловачког. Заслужан је за оснивање карловачке и новосадске гимназије. Умро је напрасно 4. октобра 1836. године.