ЕПИСКОП


Епископ нема свога живота, јер он живи животом своје Цркве, свог верујућег народа.

Његово преосвештенство епископ сремски господин Василије (Васо Вадић) рођен је 10. децембра 1946. године, у селу Опсјечко, у општини Челинац, поред Бања Луке. Растао је као најмлађе, десето дете Луке и Јованке Вадић, честитих и сиромашних православних хришћана, који су у души будућег архијереја, још у најранијем детињству, ударили чврст темељ постојане вере и пожртвоване љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дечака са великом трагедијом, која је болно обележила овај део његовог живота. На Бадњи дан, 1956. године, после краће болести, умире му отац и он остаје сироче, о којем се старају мајка и старија браћа.

По завршетку основне школе у родном месту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, где постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је, под веома оскудним материјалним условима, у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крки, са благословом епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Следећи речи Светог апостола Павла: „Опомињите се својих учитеља, који вам казиваше ријеч Божију... и угледајте се на вјеру њихову“ (Јев. 13,7) и сећајући се, неретко, доброг игумана Мирона, владика господин Василије у разговору посебно наглашава како он није имао високо богословско образовање – али је био искрено и до краја одан монашком завету, православној Цркви и свом народу. У пријатној успомени задржао је и свог „дивног и доброг епископа Симеона“.

Његов духовни развој у манастиру Крки, где ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији митрополит дабробосански господин Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг, у чину мале схиме, од епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима православне Цркве сведочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог светског рата. С временом, овде је прешао читаву лествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године, у Шибенику, рукоположен је у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије, коју је са одличним успехом завршио 1971. године.

Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки институт Румунске Православне Цркве у Букурешту, где остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија, вратио се у Крку, где је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је свој психолошки профил обликовао управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и уредном поретку манастирског типика. У чин синђела унапређен је исте године, на Крстовдан.

У складу са договором Англиканске и Српске Православне Цркве, из 1973. године, Комитет Британског савета цркава стипендирао је овдашња свештена лица, током једне или две године, проведене на неком од енглеских колеџа или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га је на последипломске студије у Оксфорд, 1977. године. Овде је, на пример, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег архимандрита и митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. Док је становао у тишини англиканског манастира, синђел Василије имао је прилике да овлада најчистијим енглеским књижевним језиком, којим су говорили његови оксфордски професори.

У Енглеској га затиче и избор за епископа аустралијског и новозеландског, на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора, 1978. године. Примивши неочекивану вест, опет се вратио у свој манастир, у ком је, до хиротоније, обављао уобичајена послушања, „као и сваки други монах“. Наречење новоизабраног јерарха обавио је патријарх српски Герман (Ђорић), у присуству више архијереја, свештенства и мноштва верног народа, 2. септембра 1978. године. Наредног дана, ведрог и сунчаног 3. септембра, са литијом је прешао из палате српске Патријаршије у београдски Катедрални храм, где је хиротонисан на Светој архијерејској литургији, коју су служили патријарх српски Герман и епископи: жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић). Том свечаном приликом, по старом обичају Источне цркве, патријарх српски Герман упућује му поучне речи:

„Воља је била Божија да Вас Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабере и пошаље у далеку Аустралију да тамо спасавате душе наше православне браће, да и они осете и увере се да их Мајка Српска Црква није заборавила, да се о њима стара и брине, баш као и за своју децу, православне Србе у старој Отаџбини. Наша Црква увек се бринула да на најтежа места шаље Епископе и најбоље свештенике. Тамо идите, драги Владико, да очувате и научите наш народ да не заборави своју стару постојбину, гробове својих славних предака, манастире наше, обичаје из старога краја, Васкрс, Божић и да сачува веру прадедовску и језик свој и све оно што је свето и честито било прецима нашим славним. Ја Вам предајем, драги брате Владико Василије, овај жезал, символ власти архијерејске, символ управљања, символ служења и символ учења. Примите га и старајте се да у тој далекој земљи свим својим дужностима и обавезама одговорите достојно, на радост свих нас овде на земљи, на радост анђела на Небу, и на највећу радост Васкрслога Христа Спаситеља.“

ПРВА АРХИЈЕРЕЈСКА БЕСЕДА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА (ВАДИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ЊЕГОВОЈ ХИРОТОНИЈИ, У БЕОГРАДСКОМ САБОРНОМ ХРАМУ, 3. СЕПТЕМБРА 1978. ГОДИНЕ


„Ваша Светости,

Ваша Преосвештенства,

Братијо свештеници и

Драга браћо и сестре,

Некада је Свети апостол Павле писао Коринћанима рекавши им: ’Ко је слаб, а да ја нисам слаб? Ко се саблажњава, а да ја не сагоревам?’ (2. Кор. 11, 29). Онога дана када сам примио вест о моме избору за Епископа аустралијског и новозеландског учинило ми се да сам један од најслабијих људи у овом свету. Тако сам више доживео страх него изненађење, које је такође било велико. Међу првим мислима, пала ми је на памет она Божанска реч Светог апостола, који каже: ’Ко је слаб, а да ја нисам слаб’ за такву службу и толику одговорност?

Верујем дубоко у благодат Духа Светога који стално ’немоћи лечи и богати сироте’. Тако сам и ја данас приступио овој светој Тајни и ’ничтоже во преки глагоља’. До свести ми допире она божанска порука Светог апостола Павла, коју је упутио своме ученику Тимотеју, рекавши му: ’Подгревај дар Божји који је у Теби... јер нам Бог не даде Духа страха, него Духа силе, љубави и чистоте...’ (2. Тим. 1, 6–7). Послије помоћи Божије препоручујем се Вашим молитвама да Дух ’силе, љубави и чистоте’ руководи мојим животом и мојим будућим радом у архипастирској служби.

Присетих се и речи Светог апостола Петра који каже: ’Браћо, постарајте се да своју службу и избор утврдите, јер чинећи ово нећете се спотаћи никада’ (2. Пт. 1, 10). Вишеструки су начини на које се ’учвршћује’ епископски ’позив и избор’. Један наш велики савременик недавно је рекао: ’Када бисмо умели добро да слушамо шта нам Бог свакодневно поручује, и када бисмо умели добро да гледамо око себе, цео наш живот постао би молитва’. Бог стално говори сваком човеку ’многочасње и многообразње’. Иако је моје искуство веома мало и моје знање врло скромно, чврсто сам уверен да ће ми помоћи благодат Духа Светога изливена данас на мене кроз свету тајну Хиротоније, да ће ми помоћи да чујем увек поруке Божије и да видим знамења Његова. Верујем да ће ми Бог помоћи да чујем и разумем молитве Његовога народа, како бих могао у име народа да разговарам са Богом. Тако ће милост Божија и благодат Духа Светога из дана у дан ’учвршћивати мој позив и избор’ који је тако изненада дошао у данима моје јуности и у почетку моје делатности у Винограду Господњем.

Велика је трагедија нашег времена што се толики људи у читавом свету, а посебно код нас, масовно померају са својих огњишта и селе се са једног краја света на други. То је невоља и наше Цркве која је стављена пред нове задатке, да иде за својом децом, у велике даљине, да се она духовно и национално не изгубе и одроде, и да не пропадну. Тако је дошло до оснивања нових епархија, црквеношколских општина и парохија у сваком крају света где живе наши људи. То се догодило и у Аустралији и на Новом Зеланду, који су данас два наша најудаљенија црквена подручја. Никада нисам ни помишљао да ће ме Бог одвести на тако далеку своју њиву рада!

Псалмопевац је записао реч Господњу која каже: ’Господ је близу свих који Га призивају, свих који Га призивају у истини’ (Пс 145, 18). Призваћу Господа у истини да увек буде не помоћи деци Српске Православне Цркве, растуреној по далекој Аустралији и на Новом Зеланду. Одлазим са дубоком вером да ће Бог увек бити са њима и са мном. И будући близу Бога, бићемо уједињени тамо једни са другима, иако расути на подручју пространом скоро као читава Европа. И ’совокупљени Духом Светим’, бићемо стално и са свима вама, близу наших великих светиња, Врачара, Студенице, Жиче, Манасије, Грачанице, Дечана, Милешеве, Крке, Гомирја, Лепавине и Крушедола и свих наших духовних извора и светилишта. Тако ћемо бити близу вас и сви ми уједињени Богом; бићемо увек блиски међу собом. Блиски и нераздвојни, јер смо ми само огранци дрвета чији су корени и стабло овде.

Моја будућа резиденција је у манастиру Светога Саве у Илајну. Тек што је основан пре пет година, овај манастир постао је центар духовног и народног живота наше Цркве у Аустралији. Тако су дуги кораци Светога Саве, који је отишао за читавих двадесетак хиљада километара далеко од Врачара, и тако својим загрљајем обухватио сву српску децу од Мелбурна до Сан Франциска. Одлазећи тако далеко, ја ћу се ипак осећати увек близу са свима Србима православне вере, уједињеним духом Светога Саве.

И моји драги епархиоти и сви вероватно очекујете да вам данас и о себи нешто кажем. Немам чиме да се похвалим до мојим слабостима, како каже Свети апостол Павле. Рођен сам као десето дете, у Челинцу, у нашој дивној Босанској Крајини, од оца Луке и мајке Јованке. У моме скромном селу и дому рођена је и моја вера. Делећи са својом браћом и сестрама скоро сваки залогај и свако парче одеће и обуће, научио сам велику мудрост живота, да будем увек задовољан и у највећем сиромаштву.

У шеснаестој години, када се дете у мени претворило у човека, отишао сам за искушеника у најзападнију нашу монашку светињу, у манастир Гомирје, који је у оно време лежао као болесник на самртничкој постељи. Отац Мирон, добри и честити свештеномонах, био је и једини сабрат овог манастира и мој духовни отац. Ту се родила моја свест о монаштву и ја сам сазнао о страшној трагедији Српске Православне Цркве и њеног народа у току Светског рата. Чини ми се да је живот наше младе монашке заједнице личио на ’плач Јеремије под зидовима јерусалимским’ (Јер. 9, 1). Та ’сокрб велија’ (Рим. 9, 2) из дана у дан потхрањивала је моју мисао на монаштво, мислећи да ћу тако у највећој мери послужити својој мученичкој Цркви. Та идеја ме је одвела у манастир Крку, у којој се тих дана отворила богословија.

Ова славна и велика светиња била је моја највиша школа живота. Ту сам примио монашки завет и црну ризу, учио богословију, радио и духовно и физички, осећајући стално да у мени расте и моја вера, као и Божија благодат на ’возблагодат’. Јака народна вера овога краја била је дубоко врело воде живе, које ме је непрестано крепило, а слога, братска љубав и прави монашки живот братства манастира Крке били су друго сунце мога живота, на ком сам се тако топло загрејавао.

Узет из те средине и уздигнут на највећи степен јерархијског чина, остаје ми да послушам речи Светог апостола Павла, које је упутио Солуњанима: ’Захваљујте на свему, јер је то воља Божија у Христу Исусу за нас’ (1. Сол. 5, 18). Као највећи Божији дужник, благодарим Богу што ме толико данас уздиже благодатјем Духа Светога увођењем у епископски чин.

Дубоко се захваљујем Вама, Ваша Светости, и свима члановима Светог Архијерејског Сабора, који послужише као орган Духа Светога у моме избору за Епископа аустралијског и новозеландског. Хвала и Вама богомудрим архијерејима на топлим молитвама рукоположења, кроз које се излише на мене данас богати дарови Божије благодати.

Дубоко захваљујем мојој мајци и родбини, свим мојим добрим учитељима, мојим драгим колегама и ученицима из Богословије Света Три Јерарха, мојој сабраћи из манастира Крке, братији свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама и свима вама, драга браћо и сестре, који ме данас свесрдно помогосте својим светим молитвама. Молите се и даље за мене Господу, а и ја ћу се са вама молити да благодат Божија буде са свима нама. Амин.“

ДАЛЕК ПУТ – АУСТРАЛИЈА

Владика господин Василије био је на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, после управе епископа господина Николаја (Мрђе). По приспећу у Аустралију, млади архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подељеношћу српске заједнице. Малициозни антагонизми који су разарали духовни мир ове епархије били су укорењени још у супротстављеним идеолошким и политичким убеђењима њихових предака, како је владика касније приметио: „Све старе омразе и трауме наши Срби пренели су на ново тло и тамо их, попут отровне кукуте, поново засадили. Ми подигнемо манастир Светог Саве у Илајну, расколници одмах подигну други у инат, такође Светог Саве у Камбери.“ Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ, расејан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке; поучава, саветује, организује црквено-школске општине, око којих се окупљају верници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне „неслоге“, сазвао је Сабор српске омладине, на ком су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. На тај начин, полако су маргинализоване „заплотњачке четничко-партизанске размирице“ очева и дедова његових епархиота, а ову сложену и сасвим необичну друштвену појаву и сам је пропратио следећим речима:

„Док другим народима за остварење јединства служи историјско памћење, нама Србима, изгледа, служи историјски заборав. Какве ли ироније?“

С временом, процветали су богати плодови великих напора аустралијског свештенства на неговању православне саборности. Данас у Аустралији живи око милион православних душа. Основани су и православни Теолошки факултет у Сиднеју и Конференција православних Цркава. Највећа ортодоксна манифестација на овом континенту јесте „Недеља православља“, када верни из својих домова доносе иконе, које се носе у литији око храма, праћеној младићима и девојкама у живописним народним ношњама, испод националних застава Русије, Србије, Грчке, Сирије, Румуније, Бугарске...

Боравак епископа господина Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, где је уживао топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве – „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. Заједно са својим свештенством и малобројним монаштвом, настојао је да успостави присне и пријатељске односе са свим помесним православним Црквама, а поготово са Грчком Православном Црквом и њеним првојерархом, архиепископом Стилијаном. Срдачне контакте одржавао је и са представницима Англиканске и Римокатоличке цркве. Прешао је хиљаде километара и присуствовао небројеним светковинама, обилазећи своју паству и подсећајући их на веру њихових предака, народне обичаје и богату традицију. На тај начин, енергично се супротстављао погубним, асимилаторским процесима, који су њихов културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“.


ЕПИСКОП ВАСИЛИЈЕ У ЕПАРХИЈИ СРЕМСКОЈ


Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године, аустралијско-новозеландски епископ господин Василије постављен је за архијереја Епархије сремске, са седиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских, у Катедралном храму Светог оца Николаја, уведен је 15. јуна 1986. године, руком тадашњег администратора епархије, епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије. Након радосног дочека, који су му приредили његови нови епархиоти, владика затиче опустошену дијецезу, са зјапећим, незбринутим, ратним ранама. За протеклих деценија, само очување епархијских структура и постојећих верских објеката, озбиљно угрожаваних неспутаним, бољшевичким непријатељством, представљало је заиста херојски подвиг, који су на својим нејаким плећима изнели његови блаженопочивши претходници, епископи Никанор, Макарије и Андреј. Међутим, на месту фрушкогорских манастира и даље су се налазиле застрашујуће, управо сабласне рушевине. Монументалне црквене грађевине, вековима подизане и освећиване молитвама и сузама православних Срба, које нису сасвим разорене под фашистичком окупацијом, запоселе су неприкладне секуларне институције у комунистичкој држави, потпуно неосетљивој за верске потребе свога становништва.

У запуштени карловачки Патријаршијски двор, у коме се за време рата налазила усташка команда, почетком комунистичке владавине насилно је усељен Архив Аутономне Покрајине Војводине. Након дуге и неизвесне борбе, нови сремски владика, уз подршку водећих јерарха тадашње српске Цркве и чланова Светог Архијерејског Синода, епископа Стефана (Боце) и Саве (Вуковића), успео је да ову установу коначно исели из „најрепрезентативнијег српског дома“ под хабзбуршком круном. Тек тада могла се сагледати сва трагика готово варварског немара руководства и запослених у овој установи, на тако сраман начин исказаног према једном од најважнијих споменика Карловачке митрополије. Било је потребно да прођу две године да би се окречили потамнели, прљави зидови и оправио паркет, који је, из нејасних разлога, претходно био премазиван прерађеним уљем, предвиђеним за одржавање моторних возила. Уз помоћ људи из фирме „Боја Сомбор“, али и уз надзор стручњака Завода за заштиту споменика културе, простране дворане Патријаршије очишћене су и окречене, како би својим уредним, освеженим изгледом што убедљивије подсећале на некадашњу кнежевску велелепност. Такође, реконструисан је и тешко оштећени кров, на који је постављено дванаест тона бакра, а вредни радници, који су беспрекорно обавили овај сложени посао, касније су били упослени на покривању храма Светог Саве у Београду.

Долазак епископа господина Василија на чело Епархије сремске, поклопио се са вртоглавом променом политичких околности, које су готово пола века господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма, државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамернији дијалог са представницима православне Цркве. У наступајућој ери масовног буђења религиозности, поново је постало могућно затражити новчану или неку другу помоћ, потребну да би богохулне хрпе камења, обраслог коровом, поново попримиле некадашњи сјај. Тако су опустели манастири свете Фрушке горе коначно дочекали свог митроносног неимара, обновитеља и задужбинара. За непуних десет година, од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја, епископ сремски господин Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успео је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са патријархом српским Германом, у Шишатовцу, положио је „Повељу о обнови фрушкогорских манастира, 1987. године“, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтевнију, а у исто време и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и последњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто време, основана су и подигнута три нова манастира, Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу и Светог апостола Марка у Новим Карловцима. Саградивши нови, велелепни конак манастира Раковца, као своју задужбину, епископ сремски господин Василије сврстао се међу ктиторе фрушкогорских светиња.

У двадесет сремских манастира, уз непрестани, мукотрпни подвиг, за спас рода српског, али и читавог човечанства, Богу се свакодневно моли 131 монашко лице, као и десет искушеника и осам исушеница, од којих је 125 замонашио епископ господин Василије. Пре 27 година, у читавом Срему живело је укупно 43 монаха и монахиња. Потребно је додати и посебно нагласити да је, од 146 данас активних парохијских свештеника, он рукоположио чак 96, као и девет ђакона, који су на разним црквеним службама у епархији Сремској. Летописи црквених општина и парохија широм Срема испуњени су записима о бројним канонским посетама, богослужењима, мудрим поукама владике господина Василија, радосним троносањима и освећењима храмова и парохијских домова.

Његовом заслугом, у Сремским Карловцима основана је фабрика свећа и обновљена је Српска манастирска штампарија. Очинском бригом епископа сремског господина Василија оживљена је и карловачка Богословија Арсенија Сремца, смештена у некадашњој палати Црквено-народних фондова, у којој су потпуно уређене учионице и уведено парно грејање. У крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома (некадашња Општина), фабрике свећа и Црквене општине (прекопута Патријаршијског двора). Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Сарадњом са угледним привредницима у Војводини, обезбедио је епископ новчана средства, захваљујући којима се издржавају сиромашнији богослови. Епархија сремска данас има 108 студената теологије, као и 42 редовна и 18 ванредних богослова. За 28 година досадашње архијерејске службе епископа господина Василија на тлу Епархије сремске, саграђено је 36 нових парохијских храмова, док су 83 храма обновљена. Подигнуто је 45 нових парохијских домова и црквених сала, а још 46 је у процесу обнове.

Епископ господин Василије дочекао је неке од највећих фрушкогорских светиња, односно тела Светих, које су, након вишедеценијског изгнанства, коначно биле враћене у вековна места свог почивања. Тако је, у својој дугој и богатој каријери, доживео надземаљску част да допрати мошти Светог цара Уроша до обновљеног манастира Јаска или да, бар на кратко време, положи земне остатаке Светог кнеза Лазара у Врдник-Раваницу, одакле их је испратио у његову задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Учествовао је у прослави 1700. годишњице трајања моштију Светог Теодора Тирона, уприличеној у Новом Хопову, као и у обележавању пола миленијума откако су Свети деспоти Бранковићи подигли манастир Крушедол. Управо његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину, Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповедника вере.

Као љубитељ и познавалац црквеног појања, основао је епархијски, свештенички и богословски хор. У многим црквеним општинама започео је покретање мешовитих хорова, док се традиционално карловачко појање, између осталог, чува и негује на курсу црквене музике, сетно названом „Корнелију у спомен“, који се сваке године одржава у Сремским Карловцима. Само у 2013. години, епископ господин Василије је, на веома достојанствен начин, организовао више значајних прослава. У Сремској Митровици и Сремским Карловцима обележени су: седамнаест векова од издавања Миланског едикта, тристота годишњица Карловачке митрополије и сто година од мистериозне смрти патријарха Лукијана (Богдановића). На крају овог торжественог низа свечаности, прославио је и 35. годишњицу своје славне архијерејске службе Богу и српском народу, заједно са својим свештенством, монаштвом и бројним пријатељима и поштоваоцима.

Напослетку, најубедљивије сведочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког, хришћанског саосећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог века, оне године када је грмело на Светога Саву, колоне српског народа са свештенством – бежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, владика господин Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Гледајући тај свој јадни, страдални народ и у владичином оку, по речима многих сведока, заблистала је суза. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око 40 свештеника са њиховим породицама, збринувши их по разним парохијама. Тих апокалиптичних дана и месеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу.

Због савесне управе над својом дијецезом, по упокојењу епископа Никанора (Иличића), од 1986. до 1988. године поверено му је администрирање удовом Епархијом бачком. Шест месеци администрирао је и Епархијом шабачко-ваљевском, након упокојења епископа Јована (Велимировића), 1989. године. Заједно са епископом бачким др Иринејем (Буловићем), 1991. године основао је нову, Епархију осјечко-пољску и барањску, издвојивши из свог владичанства два намесништва, вуковарско и осјечко. Одлуком Светог Архијерејског Сабора био је постављен на чело новооснованог црквеног предузећа „Доброчинство“, које је радило у оквирима Патријаршије српске у Београду. Ову установу сачињавали су патријаршијска штампарија, кројачка радионица и туристичка агенција, са седиштима у Београду, као и фабрика свећа у Сремским Карловцима. Такође, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, епископу господину Василију биле су поверене изградња објекта у ком је смештена поменута фабрика, организација њеног рада и набавка најсавременије опреме за израду свећа.

Два пута је посетио Свету земљу и поклонио се тамошњим светињама, помолио се пред моштима Светог Нектарија Егинског у Грчкој, а по његовим речима, кад год је имао прилике, ходочастио је у манастир Хиландар, „на коме је најречитије и најјасније исписана историја српског народа“. Као букурештански ђак, више пута био је на поклоњењу моштима Свете Петке и другим светињама Румунске Православне Цркве, водећи и своје богослове, док је са хором Епархије сремске обишао храмове Москве, Петрограда и других руских градова. Од почетка срећне управе епископа сремског господина Василија, Сремске Карловце посетили су највиши и најугледнији предстојатељи православне Цркве, међу којима и патријарси српски Герман и Павле, патријарх московски и све Русије Алексеј II, васељенски патријарх Вартоломеј, патријарси румунски Теокист и александријски Петар VII.